Iz pera gospodina Pere Samardžića, hroničara jugoslovenskog i srpskog vinogradarstva i vinarstva
U istoriji sremskog vina proslavili su se mnogi izuzetni ljudi, spominjemo ih i citiramo uvek kada govorimo o Fruškoj gori i njenim vinogradima. Zaboravljamo pri tom, da i naše vreme ima svoje junake koji su za kratko vreme, kraće od dve decenije, uspeli da lestvicu kakvoće fruškogorskih vina dignu do evropskih visina. Potvrdili su da je naša zemlja istinska domovina vina i sastavni deo antičke kule vinove loze – Vitas vinifere. Kao hroničar jugoslovenskog i srpskog vinogradarstva i vinarstva, ispratio sam neslavni kraj jednog nakaradnog sistema, socijalističkog doba, zasnovanog na pljački privatnih vinogradara kao proizvođača grožđa, za nekoliko velikih državnih vinarija, uglavnom bez vlastitih vinograda. Renesansa srpskog vinogradarstva usledila je ubrzo posle gašenja tih velikih podrumskih mastodonata, bolje rečeno „vodenica bez reka“ jer su seljaci masovno napuštali lozu, čije grozdove nisu smeli da prerađuju u svoje vino. Bilo im je strogo zabranjeno. Vraćanje čokotu, uz izdašnu pomoć države, počelo je nakon raspada bivše zajedničke nam države. Ali, sad na konceptu privatnih porodičnih vinarija. I ubrzo se dogodilo čudo: u vreme najveće ekonomske krize u svetu, a time i kod nas, vinogradarstvo i vinarstvo u vinorodnim područjuma Srbije doživljava nezapamćen procvat. U Vojvodini, umesto pet-šest velikih socijalističkih vinarija, niču nove porodične vinarije, sade se novi vinogradi, grade podrumi, kupuje moderna oprema… U sedam vojvođanskih rejona, sada je više od stotinu registrovanih vinarija u kojima se prerađuje, neguje i puni više od pet stotina etiketa različitih vina.
U rečenom preporodu, kakav nije zabeležen u milenijumskoj tradiciji gajenja vinove loze kod nas, pravu slavu steklo je više vinara, koji za svoja vina dobijaju nagrade i priznanja i kod nas i u svetu. Među njima je i dr Milan Ubavić, vlasnik vinarije Vinum u Sremskim Karlovcima. Neobično je dok mladi masovno napuštaju selo i beže u grad, on, varošanin odlazi na selo. Ali ne da, kao doktor medicinskih nauka, otvara neku svoju privatnu praksu, već da se bavi zemljom, lozom, grožđem i vinom. Karlovčani su ga dočekali neprijateljski i s podozrenjem. Ali doktor se nije šalio, nije se posle pola godine, kako su mnogi tipovali, vratio „odakle je došao“. Trebalo je da prođe nekoliko godina, da ga karlovački vinari priznaju, ako su ga uopšte prihvatili kao svog. Počeo je da ih pridobija s italijanskim rizlingom. Od najzastupljenije sorte na Fruškoj gori, kojom sremci suvereno vladaju i u vinogradu i u podrumu, na kome su vaspitali svoj vinski ukus, Milan Ubavić je napravio vino bolje od njihovog. Kad sam ga probao s jednim od magova fruškogorskog vinarstva, praktičara od koga su mnogi mlađi učili o lozi i vinu, inače, velikog sumnjala u doktorove namere, on je posle nekoliko ispijenih gutljaja „dođoševog“ vina, dugo ćutao. Sabravši se, tiho mi je, pokajnički rekao: „Ovakvo vino ne prave tajkuni i neznalice“.
Prateći rad naših vinara primetio sam da su mnogi zastali na pola puta, izgubili su dah i dobri duh stvaralaštva, kao da više ne veruju u sebe, pa rutinski ponavljaju ono što su dostigli. Ubavić je drugačijeg kova , uvek je odmoran i spreman za nove kreacije. Nije škrt, ni halapljiv, što vinari znaju biti. Podseća me na moreplovca koji se ne plaši otvorenog mora, ne zadovoljava se tek priobalnom plovidbom. Ne zadovoljava se priznanjima koja za svoja prva vina dobija na ocenjivanju u Novom Sadu, Temerinu, Subotici, Beogradu… Ne ustručava se da svoja vina pošalje na odmeravanje i sa svetskim dostignućima. Frankovku koju je iscedio od kupljenog grožđa, još dok nije imao svoj vinograd, poslao je na jubilarni, deseti Vinalis u Parizu, održan od 12. do 16. februrara 2004. godine. Na tom, jednom od najvećih međunarodnih ocenjivanja na svetu, u konkurenciji više od 4000 vina iz 37 zemalja, Vinumova polusuva frankovka, iz berbe 2002, dobila je srebrnu medalju. Parisko ocenjivanje značajno je i, po tome, što na njemu samo 30 posto ocenjivanih vina može da se okiti nekom od medalja. Do tada na Vinalisu nikada, a bilo je pokušaja i pre Ubavića, nijedno naše vino nije nagrađeno. Uspeh frankovke, protumačeno je u našim vinskim krugovima, otvorio je široko prozore našim vinarima u svet.
U međuvremenu Ubavić je kupio zemlju i podigao svoj vinograd, na potesu Ešikovac i Čerat. Na nova priznanja trebalo je čekati samo do prve berbe. Sovinjon blan iz 2009. od strogih Francuza dobio je 2010. u Parizu srebrnu medalju. Ubavićevom prvencu, rođenom u potesu Ešikovac, zlato je izmaklo za dlaku: nedostajao mu je samo jedan poen. Vest iz Pariza propraćena je rečima: “Vino odlikuje zlatnom blistavom bojom, ukusom sočnog voća (kajsija, dinja I kruška), obogaćeno mirisom ruže, gloga, pupoljaka cveta kajsije i jasmina. U ustima deluje kao nalet bukea koji stvara osećaj svežine i živosti, a na kraju daje čvrstu, prelepu svežinu. Prefinjeno u svakom pogledu, idealno je za pratnju dimljenom lososu”.
Ovo vino proslavilo je Vinum, jednu od najmlađih vinskih kuća u našoj vinskoj prestonici. Ono što je najlepše, vino koje sam tada nazvao Doktorov sovinjon, nije dugo ostalo usamljeno. I druga vina dra Milana Ubavića, u godinama koje slede, pred međunarodnim žirijima uspešno stiču “doktorate”. Vina sa Vinumovom etiketom postaju obavezna vinska lektira mnogih elitnih restorana I domaćih enofila koji drže do sebe.