Drugi o nama

Ređaju se berbe, hobi postaje sve ozbiljniji. Kumovi povećavaju proizvodnju, koja dostiže dve hiljade litara, svakom po hiljadu, za porodicu, rođake, prijatelje, druženje, praznike…
Uzaludni su bili svi najdobronamerniji saveti prijatelja i znalaca da ostane samo u okvirima svoje medicinske struke. Milan je izašao na vinogradarsko-vinsku scenu, na kojoj se ništa ne prašta i ništa se ne sme propustiti. Svestan da je to avantura, on je, bio siguran u sebe. Vino je postala njegova radost, s kojom se niko ne rastaje bez ozbiljnog razloga. Apsurdno zvuči, ali to što je malo znao o lozi i vinu doprinelo je njegovoj izuzetnoj kreativnosti. Okupio je oko sebe vrhunski tim saradnika, koji će ga pratiti na vinskom putu, obraćao se ljudima od struke, posećivao podrume koji nešto znače i kod nas i u svetu, učio, čitao, gledao… Nije se držao onog „ja ću raditi kao i moji preci“. U istoriji sremskog vinarstva ostaće upamćen po tome što je prvi uložio, usput rečeno u skupu, opremu za kontrolisanu fermentaciju, koja omogućava da se prerada šire u vino automatski održava na željenoj temperaturi. Dr Vladimir Puškaš, nije dvaput morao da ga savetuje da kupi i opremu za hladnu stabilizaciju vina pre flaširanja. Ulaganje u te dve investicije, u iznajmljenom podrumu, potvrdilo je da dr Milan Ubavić postaje vinar o kome će se tek čuti.
Pamtiće se i po tome da sorte koje je odlučio da sadi nije smeštao bilo gde, nasumice. Kad se hrabro odlučio na dve najćudljivije sorte na svetu, pino noar i sovinjon blan, nekoliko godina po savetu iskusnog vinogaradara Radeta Kolareva tražio je potese i parcele koje će najbolje udovoljiti njihovim zahtevima. Tako se dolazi do nijansi koje se iskazuju u čaši.

Ono iz berbe 2012. ostalo bi zapamćeno po ekstremno lošoj berbi, koja je usledila nakon tropskih vrućina i dugotrajne suše, tokom najvećeg perioda vegetacije, a ono iz 2013. trebalo je spašavati pred kraj zrenja od kiše, hladnoće i truleži grožđa. U „Vinumu“ su i iz te dve godine dobijena vina za diku, bolja, možda, nego ikada ubrana na fruškogorskim bregovima. O kakvoći prvog već je na ovom stupcu bilo reči, a drugo, iz lanjske berbe, je pred nama. Glavni enolog podruma Tanja Đuričić upravo ga sprema za flaširanje, kako bi već ovih dana bilo dostupno kupcima. Rashlađeno je u zamagljenoj boci, pored koje su i dva politrenjaka, sovinjona i šardonea. U društvu ova dva poslednja, koja potiču od najtraženijih vinskih sorti na svetu, italijanski rizling kao da traži da pred njim skinemo kapu i shvatimo zašto sremski vinogradar, kad uveče stigne umoran iz polja, prvo popije čašu rizlinga, bez obzira na lepezu vina koje ima u svom podrumu. Kako pesnik reče: „Ono gasi žeđ rataru, udahnjuje snagu drvoseči. Raskošno je kao seoska mlada, koja dočekuje dragog koji iz vojske dolazi na kratko odsustvo i ne voli duga udvaranja“.

„Vinumov“ italijanski rizling 2013. je vrhunsko vino, jedno od retkih vojvođanskih vina uopšte, koje ima pravo na ljubičastu evidencionu markicu, kojom država potvrđuje da je reč o kontrolisanom i garantovanom geografskom poreklu i kvalitetu (K.G.P.K.). Zelenožuta boja odaje njegovu mladost, a gusti uljni trag koji ostavlja za sobom na unutrašnjim zidovima čaše govori o njegovoj moćnosti i snazi od 13,5 posto alkohola. Bila bi ona i veća da je iskusni enolog Tanja Đuričić nije pripitomila ostavivši u vinu 7,5 grama neprevrelog šećera, što ga svrstava u polusuva vina. Ukupnih kiselina ima 5,9 promila. Buke je, s obzirom na mladost, vrlo zreo i jasan, znalački iznijansiran. Uz harmoniju kiselina i alkohola, vino pruža divnu priliku da se u njemu prepoznaju izvorne lepote nežnih cvetnih i voćnih aroma, koje prati dragosena mineralnost. Ne treba zato žaliti truda da se nađe jelo koje će mu odgovarati. Mogla bi to biti kakva pržena dunavska riba: šaran, smuđ, som ili kečiga. Blagi gorkasti ukus italijanskog rizlinga najbolje se slaže s ribom, staro je iskustvo vojvođanskih alasa.

Jedna od njegovih tajni sadržana je upravo u položaju u kome on rađa. Izabrao ga je, po meni, jedan od naših prvih vinogradarskih znalaca dipl. ihž. Rade Kolarov, iz Karlovačkog instituta. Svojevremeno sam ga preporučio dr Milanu Ubaviću, vlasniku Vinuma, kada je tražio za kupnju nekoliko hektara zemljišta za sadnju vinograda. Kolarovu, dobrom poznavaocu događanja u ataru, na doktorovo i moje čuđenje, trebalo je nekoliko godina dok se nije opredelio za jednu parcelu u Ešikovcu, malo podalje od puta za Stražilovo. Zemlje na prodaju je bilo dosta, ali svemu što je nuđeno Kolarov je nalazio manu i odustajao. Nekoliko godina kasnije, tačnije pred prvu berbu sovinjona u Ešikivcu, upitao sam Radeta po čemu se ovaj vinograd razlikuje od drugih na Fruškoj gori. Iz priče koja je usledila čuo sam da je tražio teren za sadnju sovinjona, kojeg je doktor želeo da sadi. Ešikovac je odabran zato što noću ima temperaturu vazduha dva tri stepena nižu od ostalih delova karlovačkog atara. Karlovčani, kako mi je rekao, imaju tu privilegiju da imaju svoj privatni vetrić, stražilovac, koji tokom leta duva između Stražilova i Dunava. Noćno rashlađivanje čokota pogoduje kapricioznoj sorti da formira svoje čudesne i prepoznatljive arome.

Rade Kolarov rukovodilac je sadnjom vinograda, izborom podloga, loznih kalemova, formiranjem sistema uzgoja čokota, vodio brigu o zaštiti od bolesti i drugim merama. Njegova je bila presudna i oko izbora tri klona sovinjona, kupljena u francuskom rasadniku „Rihter“. Rečju pre prve berbe kreirano je buduće vino. Ne kaže se slučajno da „vino rađa u vinogradu“. Jedan francuski stručnjak mi je davno rekao da je za kvalitet vina vinogradar presudan 90 posto. A kad sam ga upitao koliko je onda presudan enolog on mi je odgovorio: „Isto 90 posto“. U priči o doktorovom sovinjonu to znači: grožđe koje s velikim potencijalom stiže u podrum, enolog Tanja Đuričić mora svojom umešnošću, znanjem i marom da pretoči u flašu. Moglo je ono da bude nezapaženo u Parizu i među nama koji volimo vino. U enologiji važi pravilo da nepostoje dva stručnjaka koji će od istog grožđa, ubranog sa istog čokota, da naprave isto vino. Tanja je, znači, iskoristila svojih 90 posto.

Sovinjon je postalo Vinumovo udarno vino. Vino globalne sorte s lokalnim, sremačkim obeležjem i karakterom. Krase ga žutozelenkasta boja, s tipičnom aromatičnošću, lako prepoznatljivom i pamtljivom. Sretno odabranim klonovima izbegnuti su mirisi bazge, lista paradjza i paprike, dominantni kod većine sovinjona. Zamenili su ih cvetni mirisi ruže i kajsije. Ima suptilnu mineralnost, elegantno je uravnotežen i mladalački svež. Na nepcu dominira njegova sočnost, zaokruženost i punoća.

Vrhunski poznavaoci vinove loze Ratka Bosančić i Vesna Robotić, na 17,5 hektara mlade plantaže uzgajale su zdrave i sočne grozdove sovinjona, od kojih je enolog Mira Popov cedila vrhunsko vino. Ono iz berbe 2004. okitlo se pokrajinskim priznanjem “Najbolje iz Vojvodine”. Spominjem ih s radošću I tugom. Bile su veliki stručnjaci, privržene lozi i vinu. Vodile su podrum i vinograd na više od stotinu hektara. Negovale su čokote kao cveće u saksiji. Ispratio sam deset njihovih berbi, uvek rodnih, veselih i bogatih. Sovinjon za “vino kuće” odabrale su jer on od svih belih sorti traži najveće umeće da se od njega dobije vrhunsko vino. Kao što je to pino noar kod crnih vina. Na ta dva vina se prolazi ili pada. Bilo je to vreme najveće krize srpskog vinogradarstva i vinarstva. Najbolje vino iz Vojvodine bilo je odgovor tri dame, na tadašnju naopaku agrarnu politiku, dokaz da nismo zaboravili da negujemo vinovu lozu i njene plodove prerađujemo u piće bogova. Na sahrani Navipa, koja je ubrzo usledila, a čije ubistvo nikad nije razjašnjeno, ispio sam čašu sovinjona. A onda sam iskapio još jednu shvativši da je reč o kapljici koja najavljuje renesansu našeg vinogradarstva. Dno je dodirnuto, dalje se nije moglo tonuti.

Navipovu sudbinu, jedan po jedan doživljavali su i ostali podrumski giganti u Srbiji. Brigom države opstajali su decenijama, da bi, nebrigom države brzo nestali. Umesto njih niču nove porodične vinarije, u pokrajini ih je već više od stotinu. U njihovim vinogradima, najčešće veličine do deset hektara, velika je sortna šarolikost. Ima i sovinjona. Prvi među njima zasjao je 2009. Iz podruma Vinum doktora Milana Ubavića. Na velikom ocenjivanju u Parizu, u konkurenciji više hiljada vina iz celog sveta, doktorov sovinjon, dobio je srebrnu medalju, zlato mu je izmaklo za samo jedan bod. Dugo pre toga na tako velikim međunarodnim takmičenjima naša vina nisu učestvovala, pa je ovo priznanje značilo i povratak našeg vina na evropsku scenu. Među domaćim ljubiteljima Bahusove kapljice, sovinjon je postao Vinumovo “vino kuće”; sve njegove nove berbe očekuju se s nestrpljenjem i upoređuju sa onom nagrađenom. Zapaža se, inače, sve veći broj poštovalaca ove sorte, koji u vinu ne vide samo “piće za lumperajku”, što sovinjon zapravo i nije. On je piće za poštovaoce visoke gastronomije. I on sam svojim bukeom i svežinom kao da nas opominje: mene treba uživati samo u prilikama koje su uživanju jedino i namenjene.

Bio je to, gledano današnjim očima, naš varvarski način uživanja u vinu, koji je na žalost dugo trajao. U novije doba, srećom, odjednom, gotovo preko noći, sve se promenilo. Nigde, ni u krčmama najzabitijih sela danas nema ni banatskog ni karlovačkog. Špricere i gemište niko ne naručuje i ne ispija, dvodecilitarske čaše, zvane stolnjače, zamenile su one s nogicama koje se razlikuju po tome koju vrstu vina prate, flaše su elegantne, lepo obučene i vešti konobari ritualno ih otvaraju. Rečju, vinu se poklanja pažnja koju najstarije čovekovo piće zaslužuje.

Na ovo razmišljanje potaknut sam prošlog vikenda na retko viđenim Bahusovim svečanostima, koje su vojvođanski vinari priredili Beograđanima u njihovom novom hotelu „Radison blu“. Pozivu podpredsednika Pokrajinske vlade i pokrajinskom sekretaru za privredu i turizam Ivanu Đokoviću odazvalo se četrnaest vojvođanskih vinarija da prirede svoj Salon vina, prikažu svoju novu ponudu, nastalu u međuvremenu u novopodignutim vinogradima kao zamenu za nekadašnje rizlinge. I, kao nekad davno, vojvođanska vina, bolje rečeno fruškogorska, zablistala su u punom sjaju, gospodstvena i otmena kao što su nekada dočekivana i tražena širom Evrope. Zbog prostornih nemogućnosti da citiram reči svih sagovornika, spomenuću samo reči uglednog prof.dr Slobodana Unkovića s Univerziteta Singidunum: „Prijatno sam iznenađen razvojem našeg vinarstva i mislim da je vreme da uskoro organizujemo veliko savetovanje o njegovom značaju za razvoj našeg turizma“.

Prateći od stola do stola reakcije Beograđana, pomalo me iznenadila činjenica da bermet nije bio u prvom planu. Čak i kao aperitiv, potisnila ga je neoplanta vinarije Šijački. Svojim jedinstvenim mirisom, možda najlepšim u vinskom svetu uopšte, elegancijom i finoćom, bila je besumnje prva dama večeri. Pratilje su joj bile sovinjoni vinarije „Vinum“ i „Veritas“. Rajnski rizling vinarije Kiš, koji već godinama dominira među rajncima u Srbiji, Beograđani su već odavno posvojili i nije im ga trebalo posebno pretstavljati. Isto je i sa buteljkama iriške vinarije Kovačević. I italijanski rizling, koji vlada vojvođanskim vinogorjima, bio je u centru pažnje. To je i razumljivo jer su vinski ukusi mnogih žitelja prestonice formirani baš na njemu. Lepe komentare čuo sam o ponudi vinarije Kvet i Šijački u Banoštoru, kao i vinarije Vinum doktora Milana Ubovića. Traminci Molovina, vinarija Deurić i Kvet potvrdili su opravdanost povratka ove sorte na bregove Fruške gore. Bilo je i prelepih rozea ali i crnih vina koja ozbiljno demantuju uvražene tvrdnje da je pokrajina, pre svega, područje za bela vina. Vinarija Mrđanin, Belo brdo, Deurić, Erdevik, Veritas, beru grožđe merloa, kaberne sovinjona, pino noara i drugih najboljih francuskih crnih sorti i iz njih cede vina kojih se ne bi postidele ni carske trpeze. Đorđe Mrđanin iz porodične vinarije u Sremskim Karlovcima posebno je promovisao probus, vino istoimene sorte, stvoreno u sremskokarlovačkom Institutu za vinogradarstvo i vinarstvo. Kreirana za naše nebo, ona se, pored ostalog, odlikuje crnom bojom, nacrnjom među svim vinskim sortama. Ovo je bila njena prva promocija u Beogradu. Reč je o lozi kojoj se proriče lepa budućnost. Svetska, a naša.
Na kraju: bilo je ovo najveće zajedničko gostovanje vojvođanskih vina u Beogradu. I organizatori i domaćini su prezadovoljni. Predstavilo se 14 vinarija. Od više od stotinu koliko ih ima u Pokrajini. Zamislite, šta bi se dogodilo da su se, kojim čudom, sve odazvale.

Reč je o rizlingu iz berbe 2012. nenakolnjenoj čokotu, zapamćena je po ekstremnoj suši, malom rodu i preranoj berbi. U razgovoru s enologom, iza koje su već mnoga priznanja zaključujemo da razlog zvezdanih visina rečenog rizlinga, dobrim delom, treba tražiti i u nezapamćenoj suši i vrućinama. U nedostatku vlage čokoti su, povlačili vodi iz već nabubrelih bobica. Smežuranje grozdova, kaže Tanja Đuričić, bio je znak da se hitno mora početi sa branjem. U biljnom svetu, pa i u životinjskom poznata je pojava da u nedostatku vode roditelji žrtvuju potomke, da bi spasili goli život.

Sa 7500 čokota ubrano je samo 7,3 tone grožđa. Dobijeno je ozbiljno vino, puno, ekstaktno i sa 13,5 posto alkohola. Ima i zaostalog neprevrelog šećera 7,5 grama po litri, pa spada u kategoriju polusuvih vina. Već izgledom odaje mladost i snagu. Svetložutom bojom i gustim tragom koji ostavlja za sobom na unutrašnjim zidovima čaše, najavljuje svoju moćnost. Alkoholi, međutim, ne štrče, nema očekivane agresivnosti. Buke je, bez obzira na mladost, zreo, prepun je voćnih i cvetnih nota, ali neiznijansiranih, da bi se moglo govoriti o kojima je reč. Saglasje odnosa zrelosti i svežine je čarobno, što je retko viđen kvalitet kod ove sorte. Obično se susrećemo sa laganim i nemirnim rizlinzima s diskretnim aromama ili pak sa zrelim, punim i toplim s cvetnim notama. Prvima nedostaje telo, a drugima svežina. Ljubitelji vina su prepoznali da je Vinumov italijanski rizling izvan svih tih standarda, što je značajna potvrda da će i našem čoveku biti sve teže prodavati rog za sveću.

Ovo vino zaslužuje da bude predmet razgovora i naših vrhunskih agronom i tehnologa. Siguran sam da bi se u njemu razbila i kod nas ukorenjena zabluda da je ovo sorta koja pomiruje rodnost i kvalitet vina, i da bez obzira na količinu grožđa koje se bere daje kapljicu visoke kakvoće. Iskusni vinogradar dipl.ing, Rade Kolarov dokazuje i ovim primerom da količina i kakvoća ne idu uporedo. U Vinumovim vinogradima, koje on projektuje i vodi, rod se ne izražava po hektaru nego po čokotu. U njima je na hektaru po 5000 čokota rizlinga na kojima rodi najviše do 2 kilograma grožđa. Sorta koja dominira našim vinogradima još je neistražena i od nje s pravom možemo očekivati još puno ovako prijatnih iznenađenja.

Zato nije redak slučaj da se oni prepoznaju jedno po drugom. Ne retko sam bio u prilici da naiđem na serije vina različitih sorata, ali proizvedenih od istog vinara, koja liče toliko da ih je teško razlikovati. Konkretno italijanski rizling u Fruškoj gori, zna biti sličniji šardoneu ili belom pinou iz Fruške gore, nego italijanskom rizlingu i pinou iz Vršca i Subotice.

Rajnski i italijanski rizling su dve potpuno različite sorte, nemaju ništa zajedničko, ali se zna dogoditi da njihova vina liče jedno na drugo. Ovih dana sam se u to uverio probajući italijanski rizling, sorte koja vlada vojvođanskim vinogorjima, u podrumu „Vinum“ u Sremskim Karlovcima, vlasništvo dr. Milana Ubavića. Vino je iz lanjske berbe doktorovog vinograda na Čeratu, iznad Karlovaca, veličine jedan i po hektara, zasađenom novim klonom italijanskog rizlinga SK-54. Isprobavao sam ga sa enologom Tanjom Đuričić, po čijem rukopisu se prepoznaju vina ove mlade vinogradarsko-vinarske kuće. Sve je spremno za njegovo flaširanje. Čekaju se samo senzorna ocena i rezultat o zdravstvenoj ispravnosti laboratorije u Bečeju. Vino je po stilu zrelo i slasno. Kiseline i ostatak neprevrelog šećera u njemu su u finoj ravnoteži, a voćna aroma naprosto vape za ribom, belim mesom i testeninama. Vino ima 14 posto alkohola, 6 grama kiselina i 6,3 grama neprevrelog šećera, naravno po litri. To je kategorija polusuvog vina. Svi pokazatelji su visoki ali ništa ne štrči, sve je uklopljeno u harmoniju pitkosti.

Uveren sam da će mnogi dobri poznavaoci vina, makar za trenutak, biti u dilemi da li je ovo italijanski ili rajnski rizling. Za starije poznavaoce italijanskog rizlinga, naučenih da je to neutralna sorta, najveću zabunu stvaraće intezvni i raskošni mirisi, karakteristični za rajnski rizling, a potom voćnost i slatkoća koja potiče od neprevrelog šećera iz grožđa i visokog alkohola.

Radujući se ponovnom susretu s njim, pada mi na pamet teorija po kojoj je ova sorta dobila svoje ime. U vreme kada je rajnski rizling bio redak, preskup i dostupan samo bogatim evropskim vinopijama, postojalo je jedno pristupačnije vino slično njemu. Nazvano je italijanski rizling! I, navodno je poniklo na Fruškoj gori.